• Spa paketi
• • Joy
  • Romantic
  • Night
  • Bračna noć
• Apartmani
• Poklon vaučer

Spa

Istorija

Antička Rimska kupatila u Bath-u, Engleska

Praksa putovanja na tople ili hladne izvore u nadi za pronalaženjem leka za neku bolest datira još od praistorijskih vremena. Arheološka istraživanja pored toplih izvora u Francuskoj i Češkoj Republici su otkrila oružja iz Bronzanog doba i ponude na žrtvenicima. U Velikoj Britaniji, stara legenda tvrdi da su tople izvore u Bath-u u Engleskoj otkrili celtički kraljevi.

Mnogi ljudi širom sveta su verovali da kupanje na određenom izvoru, bunaru ili reci rezultira fizičkim i duhovnim pročišćenjem. Oblici ritualnog pročišćenja su postojali među nativnim Amerikancima, Persijcima, Vaviloncima, Egipćanima, Grcima i Rimljanima. Danas, ritualno proćišćenje kroz vodu može biti pronađeno u religijskim ceremonijama Jevreja, Muslimana, Hrišćana, Budista i Hindusa. Ove ceremonije odražavaju antičko verovanje u lečenje i pročišćavajuće osobine vode. Složeni rituali kupanja su se takođe praktikovali u antičkom Egiptu, u praistorijskim gradovima Indus doline (Indus Valley) i u Aegean civilizacijama. Najčešće ovi antički ljudi nisu previše gradili oko lekovite vode, a ono što su sagradili je bilo privremene prirode.

Kupatila u vreme Grka i Rimljana

Neki od najranijih opisa kupanja na lekovitim izvorima na zapadu dolazi iz Grčke. Grci su počeli sa izgradnjom prostorija za kupanje što je oformilo osnovu za moderne spa procedure. Ovaj egejski narod je koristio male kade, umivaonike i kade za pranje stopala, a sve to zarad lične higijene. Najranija otkrića tog tipa su kupatila u kompleksu palata na Knososu, Krit, i luksuzne alabaster kadice iskopane u Akrotiri-ju, Santorini; obe datiraju iz sredine drugog milenijuma pre nove ere. Oni su gradili javna kupatila i tuševe u okviru kompleksa za gimnastiku s namenom za relaksaciju i ličnu higijenu. Grčka mitologija tvrdi da su određeni prirodni izvori ili bazeni pod uticajem plime bili blagosloveni od strane bogova da leče bolesti. Oko ovih svetih bazena, Grci su gradili objekte za kupanje za one koji žele izlečenje. Pojedinci, očajni u bezizlaznim zdravstvenim situacijama, bi preklinjali i ostavljali poklone bogovima za izlečenje na tim mestima, a zatim bi se kupali u nadi za izlečenjem. Spartanci su razvili primitivna parna kupatila. U Seangeum-u, komore za kupanje su bile usečene u strane brda iz kojih je izvirao topli izvor vode. Serija izdubaka usečenih u stenu iznad komora su držali odeću "kupača". Jedna od komora za kupanje je imala dekorativni mozaik na podu posvećen Bogu ili jednom od svetaca.

Rimljani su usvojili mnoge od praksa Grka kada je u pitanju kupanje. Oni su prevazišli Grke u veličini i kompleksnosti njihovih kupatila i to iz nekoliko razloga: veća veličina gradova i veći obim populacije u gradovima, široka dostupnost tekuće vode koja je prethodila izgradnji akvadukta i pronalazak cementa koji je učinio izgradnju velikih građevina lakšim, bezbednijim i jeftinijim. Po ugledu na Grčku, Rimska kupatila su postala glavni centar za socijalne i rekreativne aktivnosti. Kako se rimsko carstvo širilo, ideja o javnim kupatilima se širila u sve delove mediteranskog predela i u regije Evrope i Severne Afrike. Sa izgradnjom akvadukata, Rimljani su imali dovoljno vode ne samo za domaće, agrarne i industrijske potrebe, već takođe i za ležernu upotrebu. Akvadukti su obezbeđivali vodu koja je kasnije zagrejavana za upotrebu u kupatilima. Danas, ostaci Rimskih kupatila se mogu videti na ruševinama i na arheološkim iskopinama u Evropi, Africi i na Srednjem Istoku.

Coriovallum Rimska kupatila u Herleen-u, Holandija (rekonstruisana).

Rimljani su takođe razvili kupatila u kolonijama i na taj način iskoristili prirodne izvore vrele vode po Evropi: Aix i Vichy u i Buxton u Engleskoj, Aachen i Wiesbaden U Nemačkoj, Baden, Austrija, Aquincum u Mađarskoj i mnoga druga. Ova kupatila su postala centri rekreacije i socijalnih aktivnosti u Rimskim zajednicama. Biblioteke, hale za predavanja, hale za gimnastiku i cvetne bašte su postale deo nekih kompleksa kupatila. Dodatno, Rimljani su koristili vrelu termalnu vodu za oslobađanje tegoba od reume, artritisa i preterivanja sa hranom i pićem. Smanjivanje rimskog carstva na zapadu, s početkom 337. godine nakon smrti Cara Konstantina, je rezultiralo napuštanjem provincija od strane rimskih legija i ostavljanjem kupatila lokalnom stanovništvu od kojih su neka nastavila da se koriste a neka bila uništena.

Rimljani su uzdigli kupanje na nivo fine umetnosti i njihova kupatila su fizičkim izgledom to i odražavala. Rimsko kupanje se sastojalo od daleko kompleksnijeg rituala nego jednostavnog procesa potapanja ili znojenja. Razni segmenti rituala kupanja - skidanje, kupanje, znojenje, primanje masaže i odmaranje - zahtevalo je zasebne sobe koje su Rimljani sagradili da bi napravili ugođaj za obavljanje tih funkcija. Odvajanje polova i dopunske razonode koje nisu direktno bile povezane sa samim procesom kupanja su takođe imale direktan uticaj na oblik i formu kupatila. Razrađeni ritual kupanja Rimljana i njihova arhitektura je poslužila kao preteča za kasniju izgradnju kupatila po Evropi i u Americi. Formalni baštenski prostori i bogati arhitektonski aranžmani identični onim rimljanskim su se ponovo pojavili u Evropi s kraja osamnaestog veka. Veliki Spa centri u Americi su ispratili primer jedan vek kasnije.

Kupanje u srednjem veku

Sa padom Rimskog carstva, javna kupatila su neretko postajala mesta razvratnog ponašanja i takav način upotrebe je bio odgovoran za širenje pre nego za lečenje bolesti. Razvilo se i verovanje u populaciji Evrope da česta kupanja utiču na dobijanje bolesti i oboljenja. Srednjevekovne crkvene vlasti su ohrabrile ovo verovanje i učinile sve napore da zatvore javna kupatila. Crkvene glavešine su verovale da javna kupatila kreiraju okruženje otvoreno za nemoral i bolesti. Rimska katolička crkva je čak ukinula javna kupatila u okviru neuspelog pokušaja za suzbijanje epidemije sifilisa koji se širio Evropom. Uopšteno, ovaj period predstavlja vreme nazadovanja za javno kupanje.

Ljudi su nastavili u potrazi za specijalnim vrelim i hladnim izvorima u verovanju da su to sveti bunari koji leče razne bolesti. U doba religijskog zanosa, koristi od vode su pripisivane bogu ili nekom od svetaca.

U periodu srednjeg veka procedure kupanja su u velikoj meri varirale. Do 16. veka, lekari u Karlsbad-u, Bohemia, su prepisivali da se mineralna voda uzima kako interno tako i eksterno. Pacijenti su se periodično kupali u toploj vodi do 10 ili 11 sati ispijajući čaše mineralne vode. Prva sesija kupanja se obavljala ujutru, a druga poslepodne. Ovaj tretman je trajao nekoliko dana dok koža "ne ispusti štetne otrove", a to se u to vreme smatralo za izvor bolesti. Nakon toga bi sledila još jedna serija kraćih, toplijih kupanja da bi se oprala infekcija i zatvorile erupcije.

U Engleskom obalnom gradu Scarborough u 1626., gospođa Elizabeta Farrow je otkrila potok kisele vode kako teče od jedne litice ka jugu grada. Smatralo se da ta voda ima korisne osobine po zdravlje i ona je bila začetak takozvanog Scarborough Spa. Knjiga Dr. Wittie o spa vodama koja je objavljena 1660. privukla je najezdu posetilaca u grad. Morsko kupanje je dodato u lek, a Scarborough je postao prvo Britansko odmaralište na moru. Prve "valjajuće mašine za kupanje" za kupače su se pojavile na pesku tih plaža 1735. godine.

Kupanje u 18. veku

U 17. veku većina Evropljana iz više klase je pralo samo svoju odeću i lice vodom jer je vladalo mišljenje da je kupanje celog tela aktivnost niže klase. Međutim, viša klasa je krajem tog veka polako počela da menja svoje stavove po pitanju kupanja kao načina za obnavljanje zdravlja. Bogati deo populacije je počeo da odlazi u odmarališta zdravlja da pije i da se kupa u vodi. Godine 1702., kraljica Engleske, Ana, je otputovala u Bath koji su Rimljani razvili u prošlosti. Nedugo nakon toga, Richard (Beau) Nash je takođe došao u Bath i uz snagu svoje ličnosti ubrzo je postao inicijator transformacije Bath-a iz seoskog spa centra u socijalnu prestonicu Engleske. U tom procesu su mu pomogli Ralph Allen i arhitekta John Wood. Bath je inicirao nastanak velikog broja spa centara po Evropi. Razumljivo, bogati i poznati su dolazili tu na sezonskoj osnovi da se kupaju i piju vodu, ali takođe i da prikažu svoje bogatstvo. Društvene aktivnosti u Bath-u su uključivale plesanje, koncerte, igranje karata, održavanje predavanja i šetanje ulicom.

Tipični dan u Bath-u sastojao se od jutarnjeg javnog kupanja praćenog privatnom doručak zabavom. Nakon toga, pojedinci su ili pili vodu na Pump Room-u (zgrada sagrađena iznad izvora termalne vode) ili je pohađao modni šou. Doktori su ohrabrivali posetioce lečilišta da se kupaju i piju vodu sa istom energičnošću. Nekoliko narednih sati dana bi se provodilo u kupovini, posetama biblioteka, pohađanju koncerata ili odlasku do obližnjih kafića. U 4 sata popodne, bogati i poznati obučeni u svoja fina odela bi se prošetali ulicom. Nakon toga dolazi večera, još šetanja i veče igranja i kockanja.

Slične aktivnosti su se dešavale u lečilištima širom Evrope. Spa centri su postali podijumi na kojima su Evropljani paradirali u velikoj raskoši. Ova odmarališta su postala neslavna kao mesta puna tračeva i skandala. Razne društvene i ekonomske klase su birale određene sezone tokom godine, boraveći od jednog do nekoliko meseci u svakom od odmarališta. Jedne sezone bi aristokrate zauzele odmarališta; druge, prosperitetni farmeri ili penzionisani pripadnici vojske bi zauzimali kupatila. Bogati i kriminalci, koji bi ih pratili i pikirali, bi se premeštali iz jednog spa u drugi kako bi se sezone odmarališta smenjivale.

Tokom 18. veka obnova medicinske upotrebe izvorne vode je zauzela svoje mesto među Italijanskim, Nemačkim i Engleskim doktorima. Ovaj povratak je promenio način uzimanja spa tretmana. Na primer, u Karlsbad-u prihvaćena metoda ispijanja mineralne vode je zahtevala slanje velikih buradi pojedinačnim pansionima gde bi pacijenti pili doze vode koje im je doktor prepisao. Dr. David Beecher je 1777. preporučio da pacijenti dođu na vrelo za vodu i da bi svaki pacijent prvo trebalo da uradi prepisane vežbe. Ova inovacija je uvećala zdravstvene koristi od celog procesa i postepeno je aktivnost doktora postala deo Evropske uprave kupatila. 1797. u Engleskoj je Dr. James Currier objavio "The Effects of Water, Cold and Warm, as a Remedy in Fever and other Diseases". Ova knjiga je podstakla dodatna interesovanja za vodu kao lek i propagirala eksternu i internu upotrebu vode kao sastavnog dela procesa lečenja.

Kupanje u 19. i 20. veku

Stara termalna banja u Budimpešti, Mađarska

U 19. veku, kupanje je postalo više prihvaćena praksa jer su doktori shvatili neke od koristi koje održavanje čistoće može da pruži. Epidemija kolere u Liverpool-u, Engleska, 1842. je rezultirala nastankom takozvanih "Hydropathy and sanation" pokreta, i implementacijom serije statuta poznatih kolektivno kao "The Baths and Wash-houses Acts 1846 to 1896" (Akt o kupatilima i kućama za kupanje od 1846 do 1896 godine). Rezultat je bio povećan broj građevina za kupanje i pranje odeće i više ljudi koji pohađaju te aktivnosti.

Takođe 1842., kuća u Cincinnati-ju, Ohio, je dobila prvu unutrašnju kadu u Sjedinjenim Državama. Kupanje, kako god, i dalje nije bio univerzalan običaj. Tek jedne godine kasnije - 1843. godine - kupanje između 1. novembra i 15. marta je postalo protivzakonito u Filadelfiji, Pensilvanija, kao zdravstvena mera predostrožnosti. 1845. kupanje je izbačeno u Bostonu, Massachusetts, ukoliko ne dođe pod direktnim naređenjima doktora. Situacija se unapredila, kako god, i krajem 1867. u Filadelfiji je većina dobrostojećih kuća imala kade i unutrašnji vodovod. U Engleskoj, topli tuševi su bili instalirani u barakama i školama sa početkom 1880-tih. Tabui o kupanju su nestali sa napretkom medicine kao nauke. Svetska medicinska zajednica je čak promovisala koristi od kupanja.

Najveći broj arhitektura namenjenih za spa procedure u Evropi je razvijen u 18. i 19. veku. Arhitekture u Bath-u, Engleska, su razvijene prema Georgianskoj i Neoklasicnoj liniji, generalno prateći Palladin strukture. Najvažnija arhitektura iz gore pomenutih je "crescent" - polu-eliptičan plan ulica korišćen u mnogim oblastima Engleske. Arhitekture Karlsbad-a, Marienbad-a, Franzenbad-a i Baden-Baden-a su bile primarno Neoklasične, ali literatura govori o tome kako velika kupatila nisu sagrađena sve do dubokok zalaska u 19. vek. Naglasak na ispijanju vode pre nego kupanju u njoj je vodio ka razvoju odvojenih građevina poznatih kao "Trinkhallen" (hale za ispijanje vode) gde su, oni koji su uzimali lek, provodili sate u ispijanju vode sa izvora.

Do sredine 19. veka situacija se dramatično promenila. Posetioci evropskih spa-ova su počeli da daju primat kupanju umesto ispijanja vode. Pored fontana, paviljona i "Thinkhallen"-a (hala za ispijanje vode), kupatila u razmerama rimskih kupatila su obnovljena. Fotografije spa kompleksa iz 19. veka načinjenih u 1930-tim, opisujući raniju arhitekturu, pokazuju intenzivnu upotrebu podova za mozaicima, vrata od mermera, klasičnog vajarstva, lučnih otvora, zasvođenih plafona, segmentnih lukova, trouglastih timpanona, Korintskih stubova i svog ostalog spoljnog sjaja Neoklasičnog preporoda. Zgrade su obično bile odvojene sa nekom drugom funkcijom - sa "Trinkhalle"-om, kupatilom, inhalatorijumom (prostorija za udisanje pare) i sa "Kurhaus"-om ili "Conversationhaus"-om koji su bili centar socijalnih zbivanja.

Evropski spa je tada počeo sa izgradnjom građevina za funkciju ispijanja vode - od jednostavnih fontana do paviljona i razrađenih "Trinkhallen"-a (hala za ispijanje vode). Ogromna kupatila su došla kasnije u 19. veku kao obnovljeno opredeljenje za razrađene rituale kupanja za izlečenje bolesti i unapređenje zdravlja. Evropske arhitekte su gledale unazad u Rimske civilizacije i pažljivo studirale njihovu finu arhitekturu. Evropljani su kopirali istu formalnost, simetriju, divizije soba prema funkciji i bogat interijer u njihovim kupatilima. Oni su napravili gotovo iste fontane i nekadašnje vrtne delove u svojim odmaralištima i takođe su dodali nove diverzije. Knjige turneja su uvek pominjale ponude širokog prostora, sličnog šumi u neposrednoj blizini i večernje razonode u bržem tempu.

Početkom 19. veka, Evropska kupatila su sadržala veliki broj akumuliranih tradicija. Rutina kupanja je uključivala potapanje u vrućoj vodi, ispijanje vode, parenje u sobi za udisanje pare i opuštanje u sobi za hladjenje. Doktori su kao dodatak odredili da pacijenti budu tuširani toplom ili hladnom vodom i da im se prepiše dijeta kao dodatak leku. Autori su počeli sa pisanjem uputstava za lečilista Evrope objašnjavajući medicinske koristi i društvene pogodnosti svakog pojedinačno. Bogati Evropljani i Amerikanci su putovali u ta odmarališta da bi učestvovali u kulturnim aktivnostima i kupanjima.

Vodopad, Carolus Spa, Aachen, Nemačka

Svaki evropski spa je počeo da pruža slične lekovite tretmane uz održavanje određenog nivoa individualnosti. Propisani način kupanja 19. veku u Karlsbad-u može da posluži kao generalni portret Evropskih praksa kupanja tokom tog veka. Posetioci kreću u 6:00 ujutru sa ispijanjem vode i slušanjem serenada. Kao sledeće dolazi lagan doručak, kupanje i ručak. Doktori u Karlsbad-u obično ograničavaju pacijente na određenu hranu za svaki obrok. Poslepodne bi posetioci išli u razgledanje znamenitosti ili pohađali koncerte. Noćne pozorišne predstave su pratile večernji obrok. To se završavalo oko 9 sati uveče kada su se pacijenti vraćali u svoje pansione da spavaju sve do 6 sati ujutru. Ovaj režim se nastavljao do mesec dana i tada bi se pacijenti vraćali kućama do sledeće godine. Druge uprave Evropskih spa-ova u 19. veku su pratile sličan raspored.

Početkom 20. veka, evropski spa centri su kombinovali striktnu dijetu i režim vežbanja sa složenim procedurama kupanja za dostizanje koristi kod pacijenata. Jedan primer će biti dovoljan da opiše promene u procedurama kupanja. Pacijenti u Baden-Baden-u, koji se specijalizovao za tretman reumatoidnog artritisa, su bili upućivani da vide doktora pre nego počnu sa kupanjem. Nakon što to obave, kupači su nastavljali do glavnog kupatila gde su plaćali za svoja kupanja i ostavljali svoje vrednosti pre nego što su odlazili do štanda za svlačenje. Kupatila su opremala kupače sa peškirima, posteljinama i papučama.

Baden-Baden procedura kupanja je počinjala sa toplim tušem. Kupači su zatim ulazili u sobu cirkulirajuceg, vrućeg vazduha od 140 stepeni u trajanju od 20 minuta, provodili dodatnih deset minuta u sobi sa temperaturom od 150 stepeni, učestvovali u parnom kupanju od 154 stepeni, a zatim se tuširali i primali sapun masažu. Nakon masaže, kupači su plivali u bazenu zagrejanog kao prosečna temperatura tela. Nakon plivanja, kupači su se odmarali 15 do 20 minuta u toploj "Sprudel" bazen sobi. Dna ovih plitkih bazena su sadržala podlogu od 8 inči (200 mm) peska kroz koji je prirodno gazirana voda izlazila u mehurima. To je praćeno serijom postepeno hladnijih tuševa i bazena. Nakon toga, polaznici su trljali kupače sa toplim peškirima i zatim bi ih umotali u posteljine i pokrili ćebadima da se odmaraju 20 minuta. To je završavalo porciju tretmana koji se odnosio na kupanje. Ostatak leka se sastojao od prepisane dijete, vežbanja i programa ispijanja vode.

Evropski spa centri su za goste pružali mnoge druge raznolikosti nakon kupanja, kao što su kockanje, trke konja, pecanje, lov, tenis, klizanje, igranje, golf i jahanje. Razgledanje i pozorišne predstave su služile kao dodatni podsticaji za ljude da idu u spa. Neke Evropske vlade su čak prepoznale medicinske koristi od spa terapije i platile deo troškova pacijenata. Određeni broj ovih banja je zadovoljavao potrebe onih koji su patili od gojaznosti i prejedanja i pored drugih zdravstvenih tegoba. Poslednjih godina, elegancija i stil ranijih vekova je možda umanjen, ali ljudi i dalje dolaze na prirodne vrele izvore za relaksaciju i zdravlje. U Nemačkoj, tradicija preživljava do današnjeg dana. 'Uzimanje leka' u banji je pokriveno od strane javnih i privatnih zdravstvenih osiguranja, kao što je ovlašćeno saveznim zakonom. Tipično, doktor prepiše nekoliko nedelja boravka na mineralnom izvoru ili drugom prirodnom okruženju gde će stanje pacijenta biti tretirano sa lekovitim vodama izvora i prirodnim terapijama.

Banje u kolonijalnoj Americi

Gentlemen's Pool House, Jefferson Pools, Warm Springs, Virdžinija, sagrađena 1761. je najstarija spa zgrada u SAD. Spa vode teku kroz centar zgrade. Predsednik Thomas Jefferson se kupao ovde.

Neki evropski kolonisti su doneli sa sobom znanje o terapiji toplom vodom za medicinske svrhe, a ostali su naučili koristi vrelih izvora od nativnih Amerikanaca. Evropljani su postepeno dobijali mnoge od vrelih i hladnih izvora od raznih Indijanskih plemena. Oni su zatim razvili izvor da odgovara Evropskim ukusima. Do 1760-tih britanski kolonisti su putovali na vrele i hladne izvore u Konektikatu, Pensilvanija, Njujork i Virdžiniji u potrazi za vodom koja leči. Među češće posećenim od ovih izvora bili su Bath, Yellow i Bristol Springs u Pensilvaniji; Saratoga Springs, Kinderhook i Ballston Spa u Njujorku; i Warm Springs, Hot Springs i White Sulphur Springs, Zapadna Virdžinija.

Kolonijalni doktori su postepeno počeli da preporučuju vrele izvore za oboljenja. Dr. Benjamin Rush, američki patriota i doktor, pohvalio je izvore Bristol-a, Pensilvanija, u 1773.-oj. Dr. Samuel Tenney u 1783.-oj i Dr. Valentine Seaman u 1792.-oj su istražili vodu Saratoga Springs u Njujorku i napisali o mogućim medicinskim upotrebama tih izvora. Sagrađeni su hoteli za prijem posetioca raznih izvora. Preduzetnici su otvorili mnoga odmarališta gde posetioci mogu boraviti, jesti i piti. Tako je počela industrija lečilišta u Sjedinjenim Državama.

Kupanje u 19. i 20. veku u Americi

Nakon Američke Revolucije, spa industrija je nastavila da dobija popularnost. Do sredine 1850.-tih, odmarališta sa vrelim i hladnim izvorima su postojala u 20 država. Mnoga od ovih odmarališta su sadržala slične arhitektonske funkcije. Većina lečilišta je imala veliku, dvospratnu centralnu zgradu pored ili na samim izvorima, sa manjim zgradama koje je okružuju. Glavna zgrada je pružala gostima prostorije za ručavanje, a možda i za plesanje na prvom spratu. Drugi sprat se sastojao od soba za spavanje. Građevine u okruženju su bile individualne kabine za goste, kao i drugi pomoćni objekti koji formiraju polukrug ili U-oblik oko velike zgrade.

Ova odmarališta su pružala plivanje, pecanje, lov i jahanje konja kao i postrojenja za kupanje. Odmarališta u Virdžiniji, naročito White Sulphur Springs, pokazala su se kao popularna pre i posle Civilnog rata. Nakon Civilnog rata, spa odmori su postali veoma popularni jer su se vojnici povratnici kupali da zaleče rane i Američka ekonomija je dozvolila više slobodnog vremena. Saratoga Springs u Njujorku su postale jedna od glavnih centara za ovaj tip aktivnosti. Kupanje i ispijanje tople, gazirane vode sa izvora je služilo samo kao uvod u još interesantnije društvene aktivnosti kockanja, promenade, trka konja i igranja.

Saratoga Springs u Njujorku su imali veliki arhitektonski razvoj do 1830-tih - vreme kada su zgrade Hot Springs-a, Arkansas, bile male građevine bez posebno karakterističnih detalja - samo osnovni okvir da zaštiti stanare od vremenskih uslova. Do 1815. Saratoga je imala velike, četvorospratne hotele po ugledu na iste iz nekadašnje Grčke. Dostupnost voza i usluga parobroda do te destinacije do 1832. je značilo veći broj sofisticiranijih klijenata. Sa izuzetkom specijalizovanih kupatila obezbeđenih u pansionima ili malim kupatilima povezanih sa hotelima, razvoj Saratoge tokom 19. veka je bio baziran na potrebi za mestom gde bi se provodilo slobodno vreme pre nego mestom za kupanje. I ako su Saratoga i druge banje u Njujorku centrirale svoje razvoje oko lekovitih mineralnih voda, njihova realna stvar koja privlači pažnju je bio kompleksan društveni život - koji je sadržao potrage od kockanja na trke konja do gledanja poslednjih Pariskih modnih trendova. Odlazak u planine za leto je bio veliki egzodus preduzet od gradskih kvartova koji su to mogli da priušte, a Saratoga je postala središte letnjih aktivnosti. Privatni razvoj u toj sredini je pružio ogromne hotele sa velikim plesnim dvoranama, operskim kućama, prodavnicama i clubhouse-ima. 1865. Union Hotel je imao svoje šetalište sa fontanom i formalno uređenje, kao i dva mala kupatila. Ipak, tokom 19. veka kupatila su bila pomoćne strukture, a ne centralne funkcije u naselju.

Tokom poslednje polovine 19. veka zapadni preduzetnici su razvili prirodne vrele i hladne izvore u odmaralištima - od reke Misisipi do Zapadne obale. Mnoge od ovih banja (spa) su pružale individualne kada kupke, parne kupke, tuš sprejeve, igličaste tuševe i kupanje u bazenu za svoje goste. Razne pruge koje su se prostirale po zemlji su promovisale ova odmarališta kako bi podstakli putovanje vozom. Hot Springs, Arkansas, je postao glavni centar za ljude iz velikih gradova u St. Luis i Čikagu.

Popularnost banja se nastavlja u 20. veku. Neki medicinski kritičari, međutim, su tvrdili da termalne vode u takvim renomiranim odmaralištima, kao Hot Springs, Virdžinija i Saratoga Springs, Nujork, nisu više od koristi za zdravlje od obične ugrejane vode. Razni spa vlasnici (vlasnici banja) su uzvratili na ove argumente razvojem bolje hidroterapije za svoje pacijente. U banji Saratoga, razvijani su tretmani za srce i poremećaje cirkulacije, reumatskih tegoba, nervnih poremećaja, bolesti metabolizma i kožnih bolesti. 1910., Njujork državne vlasti su počele da kupuju glavne izvore da bi ih zaštitili od eksploatacije. Kada je Franklin Delano Roosevelt bio guverner države Njujork, on se zalagao za evropski tip razvoja banja u Saratogi. Arhitekte zadužene za novi kompleks su provele dve godine u proučavanju tehničkih aspekta kupanja u Evropi. Završen 1933., razvoj je imao tri kupatila - Lincoln, Washington i Roosevelt - sala za ispijanje vode, "Hall of Springs", i zgradu za Simon Baruch istraživački institut. Četiri dodatne zgrade su sačinjavale prostor za rekreaciju i sadržale su arkade i bazen ukrašen sa plavim fajansa terra-cotta pločicama. Saragota Spa State Park neoklasične zgrade su položili u velikom stilu, izgradnje od čvrste cigle, kamena i betona koji dočarava nekadašnja Rimska kupatila. Spa je okružen sa 1200 hektara (4.9 km2) prirodnog parka koji je imao 18 milja (29 km) staza. Promotivna literatura je ponovo oglasila atrakcije direktno izvan banje: šoping, trke konja i istorijske lokacije vezane za revolucionarnu ratnu istoriju. Guverner Njujorka, Herbert Lehman, je otvorio nove prostorije za javnost u julu 1935.

Druge vodeće banje u zemlji tokom ovog perioda su bile French Lick, Indiana; Hot Springs i White Sulphur Springs, Zapadna Virdžinija; Hot Springs, Arkansas; i Warm Springs, Džordžija. French Lick specijalizovan za lečenje gojaznosti i zatvora kroz kombinaciju kupanja, ispijanja vode i vežbanja. Hot Springs, Virdžinija, specijalizovan za digestivne bolesti i bolesti srca, kao i White Sulphur Springs, Virdžinija, tretirali su ova oboljenja i kožne bolesti. Oba odmarališta su nudila kupatila gde je voda stalno prala preko pacijenata dok leže u plitkom bazenu. Warm Springs, Džordžija, je stekao reputaciju za lečenje dečije paralize kroz proceduru kupatila i vežbanja. Predsednik Frenklin D. Ruzvelt, koji je ranije podržao Saratogu, postaje čest posetilac i promoter ove banje.

• Izvor: Tekst na engleskom Wikipedia Spa
• Tekst preveo i uredio: Marko Vojvodić
• Datum: 28.9.2010.
• Beograd, Srbija